0
0
Ja sam jedna obična mama koja ima dve male (3,5 i 2 godine) devojčice.
O tome kako je biti roditelj i šta ono povlači za sobom stvarno saznate tek kada i sami postanete roditelj. Razni priručnici i literatura su samo pisano slovo a praksa je uvek nešto drugo.
Dobro, nemojte me pogrešno shvatiti ima nečega i kao što knjige kažu ali… većina knjiga stvara idealnu sliku odrastanja dece.
Kada ste roditelj mnoge stvari se menjaju u životu. Jutarnja, dnevna i večernja rutina više nisu ono što su nekada bili (ovo pričam iz mog ugla, naravno sve je individalno).
Koliko god da volite decu veoma je bitno da znate šta sve ona dolaskom na svet donose/odnose. Ukoliko se partner i vi odlučite da imate bebu bitno je da popričate čega ste sve spremni da se odreknete bar jedan period.
Biti roditelj tj.majka u mom slučaju je veoma zahtevna životna uloga i velika odlka koju sam donela u životu. U nju se upuštate i nema povratka 😃
Kako? Zašto?
Ujutro nema spavanja koliko vi želite već koliko deca kažu. Nekada je alarm bio taj koji me budio a sada prvo što čujem onako još pospana je „Mama hoću jedem. Utani. Hoću crtani.“ Dobro. Ustali smo. Još onako pospana i bunovna nekada sam odmah stavljala kafu da se kuva a sada se kafa pije MOŽDA oko podne ili tek kasnije ako se stigne. Jurim i okrećem se po kuhinji kako bih spremila nešto za doručak. Deca viču da su gladna, ja pokušavam da ubrzam proces pravljenja doručka i onda je redovno nešto prosuto ili polomljeno.
Ali, nekako smo se nahranili. Nekada se menja više jela kako bih ubola ono pravo što im se jede.
Jeeeee, deca su nahranjena a ja već padam s nogu. Sada je vreme za igru. Ja hoću da idemo na vazduh one neće. Povuci-potegni nekako se obuvamo i izlazimo u dvoriste. Ali sledeći „problem“ je to što one hoće pola stvari iz stana da iznesu.
Jaaaao pa ja nisam hobotnica da sve to nosim u rukama.
Ipak se odlucujemo za tricil i bicikl (s pomoćnim točkovima) a uz to svaka u korpici nosi po lutku i neku propratnu opremu. Napolju uvek pronađemo društvo pa tako ono što smo izneli postane zanimljivo drugoj deci a one i ne obraćaju pažnju na iznete stvari.
Tako učimo da se stvari dele i da nema otimanja MOJE, MOJE !!!
Mama već premorena od jutarnjeg vrtenja po kuhinji i trčanja za svojom i tuđom decom po dvorištu smišlja šta spremiti za ručak.
Sledeća faza našeg dana je popodnevni odmor koji se nekada pretvori u mamin popodnevni premor dok pokušavam satima da ih uspavam i na kraju svi ustanemo i nastavimo igru.
Ručak se obično sprema na brzinu jer je prosto nemoguće pored dece koja se motaju oko nogu spremati gala ručak i sve po redu: supa/čorba, meso i neki prilog, salata, desert. Ima dana kada imamo sve ovo ali retko.
Večera, kupanje i igra u krevetu su redovni bez obzira koliko je ko umorom. Knjige su na komodi pored kreveta pa se i one vek uzmu kako bi pročitali nešto pre spavanja. Dešava se da zajedno sa decom već oko 20h i ja utonem u dubok san a dešava se i da one mene uspavaju pa nastave sa igrom. Uglavnom kada se ne uspavam sa decom krenem sa sređivanjem stana, peglanjem, ponekad kuvanjem za prethodni dan ali i sa pisanjem postova.
Ipak morate shvatiti da je sve ovo zaista lepo jer kako deca odrastaju sve se polako vraća u „normalu“ i imate vremena da sednete da popijete kafu, pogledate mejlove, pogledate šta ima na instagram, objavite po koji snimak, fotografiju…
Sada kako idem svakodnevno na posao decu ujtro odvedemo u jaslice i vrtić pa nakon povratka kući nadoknađjemo izguljeno vreme.
Kako vi vidite sebe ulozi roditelja?
Vaspitanje dece je posao u kome moramo znati kako da trošimo vreme da ga ne bismo izgubili.
Žan-Žak Ruso
